Posmatrajući godinama ljude oko sebe, njihove probleme ali i sve one momente kada su zaista iskreno srećni i spokojni, došla sam do mnogih zaključaka i ideja kako da im pomognem da se češće osećaju dobro. Smatram da je to možda i osnovno načelo kojim bi svaki savesni terapeut trebalo da se vodi. Sama terapija i jeste proces koji treba da poboljša kvalitet života klijenta.

Rangiranje bola

Jedan od problema koji sam primetila jeste da ljudi imaju tendenciju da rangiraju „jačinu“ bola drugih ljudi. Sigurna sam da ste hiljadu puta čuli, možda čak i sami izgovorili ili pomislili, „ma šta se on/ona žali na gluposti, pogledaj mene, pa ja bih do sad trebalo da se ubijem da sam tako razmišljao/la“. Ovakvo razmišljanje je vrlo toksično, kako za vas tako i za tog drugog o kome govorite. Može se učiniti da je korisno, jer izgleda kao neka vrsta utehe samom sebi ili pohvale za vašu hrabrost i snagu ali čak i u toj varijanti, ako dobro razmislite, izgleda kao da gradite svoju sreću na tuđoj nesreći. S druge strane je znatno lošija situacija. Osoba koja ima problem i ima dovoljno hrabrosti da o njemu priča i potraži pomoć, osećaće se mnogo gore ako vi umanjujete vrednost njenog bola. Zaključak bi bio da ovakvim razmišljanjem ništa ne postižete ni za vas lično, a ni za osobu o kojoj govorite. Ono što jeste najtužnije u ovom problemu je što ovako razmišlja dobar deo populacije. Moje lično mišljenje je da su u ovakvim situacijama najugroženiji tinejdžeti i adolescenti. Zašto?

Opšte je poznato da su tinejdžeri i roditelji kao rogovi u vreći. Ok, to je nekako „opravdano“. Mnogo je realnih razloga koji to potvrđuju tako da, za potrebe ove teme neću detaljnije ulaziti u ovaj „fenomen“. Druga važna činjenica vezana za pubertet jeste da je ovo doba života vrlo osetljivo na spoljašnje uticaje. Dobre i loše. Podjednako. Intenzitet emocija je jači nego ikada. Sve ovo se dešava jer u tom periodu dete postaje odrasla osoba. Ova tranzicija je vrlo stresna kako za roditelje tako i za dete. Od kvaliteta ove tranzicije u velikoj meri zavisi kvalitet ostatka života deteta.

Jaz u godinama

Ovde dolazimo do srži problema. Roditelji nemaju razumevanja iz mnogo razloga a jedan od osnovnih jeste jaz u godinama. Ovo nije razlog za osudu roditelja. Zaista je razumljivo, jer je savremeno doba donelo neku „brzinu“ koju mali broj ljudi može da isprati.

Ranije je taj jaz bio mnogo manji ali kako se civilizacija razvija, sve je veći i veći. Velike su razlike u kulturi, umetnosti, tehnologiji, obrazovanju a uslovljeno svim ovim faktorima dolazi i do velike razlike u međuljudskim odnosima. Vrednosti se menjaju. Dodala bih još samo jedno, promene vrednosti nisu uvek loše kako se to čini savremenom čoveku. Samo su naše sposobnosti da ih prepoznamo oslabljene ličnim iskustvom.

Mnogo veći problem od roditelja za tinejdžera su vršnjaci ali i drugi odrasli. Nažalost, moram da kažem da čak i neki terapeuti „ne razumeju“ tinejdžere. Smatram da ovakvim pristupom gubimo jednu prelepu šansu da stvaramo zdrave i srećne ljude a samim tim i zdraviju civilizaciju. Dok god budemo čekali da ih „prođu bubice“, principom međusobnog trpljenja, stanje kolektivne svesti se neće promeniti i svi ćemo se vrteti u začaranom krugu. Oni će odrastati u frustrirane odrasle koji će dalje „trpeti“ svoju decu. Ja želim da prekinem ovu tradiciju. Hoću da pokažem ljudima da postoji i drugi način koji će doneti dobro svima.

Iz drugog ugla

Želim da podelim s vama moj pogled na „rangiranje“ bola koji smatram da može u mnogome da promeni razvoj civilizacije.

Uzmimo za primer jednog prosečno zdravog tinejdžera. On recimo u svom životu ima kao važne ličnosti roditelje, braću, sestre, prijatelje. Onda se u njegovom životu pojavi prva ljubav. U tom trenutku, ta osoba postaje najvažnija. Treba da razumemo da je ovo osećanje vrlo realistično i iskreno, iako vam verovatno zvuči neozbiljno. Intenzitet ove „nove“ emocije je jači od svih koje je do tada osetio. Primera radi, naspram tinejdžera, imamo odraslog kome je najvažnija osoba u životu dete. Ne može se zamisliti život bez njega. Intenzitet ove vrste ljubavi je jači od svih u čovekovom dotadašnjem iskustvu. Kada bi se došlo do situacije da tinejdžer izgubi svoju voljenu osobu i odrasla osoba izgubi dete, intenzitet bola usled gubitka bi mogao da se meri podjednako. Zašto? I tinejdžer i odrasla osoba su izgubili najvažniju osobu u životu. Najjača ljubav koju poznaju pretvara se u najveću bol.

U korist ove ideje bih dodala još jedan tragičan primer koji potvrđuje moju pretpostavku o „merenju bola“. Ako bismo za merilo uzeli da je zadnja granica bola, ona koja vodi samoubistvu, kako biste objasnili samoubistvo devetogodišnjeg dečaka? Da li mislite da je njegova bol bila manja od bola odraslog? Broj samoubistava tinejdžera je toliki da bi ozbiljno trebalo svi da se zapitamo da li je njihova bol zaista tako „besmislena“?

Izlečimo svet

Namerno sam odabrala ovako drastične primere samo kako bih ekstremno mogla da predstavim taj odnos bola koji je nekako nevidljiv velikom broju ljudi. Ovaj isti tinejdžer će jednog dana odrasti i doživeti mnogo ljubavi, postati roditelj i tada će mu biti smešno da uopšte uporedi svoju prvu ljubav sa ljubavlju prema detetu. Ali ako zdravo prevaziđe ovaj gubitak u mladosti, sutra će mnogo bolje razumeti svoje dete koje će mu biti najvažnija osoba u životu i nikada mu neće reći „šta dramiš, ne znaš ti šta su problemi“. Dakle, razlika je u trenutnom životnom iskustvu a ne u „rangu“ bola. Poenta bi bila da se vodimo isključivo trenutnim životnim okolnostima kada „merimo“ čiji je problem veći. Najbolje bi bilo da ne merimo nikako, ali ako baš moramo, neka onda bude fer i prema tim mladim ljudima koji još nisu doživeli ozbiljnije tj. zrelije oblike ljubavi. Razume se da njima nije jedini problem ljubav, naprotiv, ali sam odabrala njega kao najslikovitiji primer. Tinejdžerima su razumevanje i podrška mnogo važniji nego odraslima, upravo da bi postali sposobniji da se bore sa novim izazovima koje im nosi odrastanje i kako bi oni sutra odgajali zdrave potomke i vodili produktivne živote.

Tagovi

Nema komentara

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *