Smatram da je razvoj tehnologije u mnogome olakšao svakodnevni život savremenog čoveka. Međutim, kao i svaka stvar na svetu i on ima svoje dobre i loše strane. Jako je važno da kroz život razvijemo sposobnost da u svemu prepoznajemo i prihvatimo obe strane jer je to pouzdani način koji nam pomaže da pravimo izbore koji su dobri za nas. Vodeći se ovom logikom, tehnologija može da radi za nas ali i protiv nas. Mnogo je već dokazanih načina na koje tehnologija pomaže poboljšanju mentalnog zdravlja (biofeedback, neurofeedback, aplikacije za samopomoć itd.). Ja sam došla na ideju kako da iskoristim jedan segment tehnologije koji do sada nije korišćen na taj način. Može se reći da je čak uziman i kao primer negativnog uticaja.

Život "na ekranu"

West Virginia Education Association je istraživanjem došla do zaključka da savremeni tinejdžer provodi u proseku skoro 9 sati dnevno “ispred ekrana” telefona, kompjutera ili tv-a. To nam dalje govori da više vremena troše na to nego na kontakte sa porodicom, prijateljima, ili vremena koje provode u školi. Ova poražavajuća činjenica svakako pokazuje onu lošu stranu razvoja tehnologije jer, složićete se, ovakva praksa vodi ka mnogim razvojnim problemima koji mogu imati trajne posledice na njihove živote.

Školski sistem polovično utiče na ovaj problem. Sve više pažnje se usmerava na digitalizaciju i razvijanje sposobnosti kod dece za korišćenje novih tehnologija. Smatram da ovo u osnovi nije loše, naprotiv. Ovo su sposobnosti bez kojih je skoro nemoguće zamisliti život u savremenom svetu. Čak je i socijalizacija deteta uslovljena tehnologijom mnogo ranije i više nego što je to bio slučaj pre 10-20 godina. (Govoriću detaljnije o ovom problemu u posebnom postu). Problem nastaje kada se uđe u ektrem. Taj ekstrem može biti toliki da dete na primer svo svoje slobodno vreme provodi “ispred ekrana”. Jedno je ako se tehnologija koristi kao pomoćno sredstvo ali potpuno drugo ako je tehnologija jedini vid funkcionisanja koji isključuje socijalizaciju licem u lice.

Činjenica je da i pored svih pokušaja da se ograniči korišćenje tehnologije kod dece, a posebno tinejdžera, došli smo do tačke s početka ovog teksta, koja nam govori da danas tinejdžeri provode 9 sati dnevno “ispred ekrana”. Smatram da nikako ne treba da se odustaje od napora da se to vreme skrati ali ja bih volela da nekako pokušam da pametno iskoristim trenutno stanje.

Ima li razlike?

Tinejdžer koji je živeo pre razvoja moderne tehnologije i tinejdžer koji “živi na telefonu” u osnovi imaju gomilu istih problema. I jedan i drugi se zaljubljuju, pate, sumnjaju u svoj fizički izgled, svoje sposobnosti, osećaju se usamljeno ili su preživeli neki vid traume itd. Ono što je velika razlika jeste njihov “način” života, funkcionisanja, rešavanja problema. Tinejdžer bez tehnologije će pomoć tražiti uživo. Ako je dovoljno hrabar pitaće prijatelja, roditelja ili posetiti neku specijalizovanu ustanovu. Ovaj koji poznaje tehnologiju će “guglanjem” tražiti rešenje. Na ovaj način njemu će se pojaviti isti savet, da treba da izađe iz svoje sigurne zone i uživo priča sa nekim o svom problemu. Većina njih to neće uraditi. Radije će ostati u tom stadijumu nego da rizikuju da neko sazna da su potražili pomoć. Smatram da je ovo jedno vrlo razumljivo ponašanje tinejdžera. Nažalost, stigma koja prati bilo koji vid savetovanja ili psihoterapije je i dalje prisutna a u ovom dobu života je možda još i jače izražena, uglavnom kroz vršnjačko nasilje. Na sve probleme i nesigurnosti sa kojima se jedan tinejdžer susreće, ovo može dodati još jednu etiketu, još jedan kompleks. Da njemu nešto fali... Da “nije normalan”… Apsolutno mi je razumljivo zašto se veliki broj njih neće izložiti ovom riziku. Požaliti se roditelju je takođe jako rizično jer bi to značilo pokazivanje slabosti trenutnom “najvećem neprijatelju”.

Hajde da pričamo istim jezikom

Ovi mladi ljudi su na neki način prepušteni sami sebi. Oni su jedan veliki potencijal kome tako malo treba da se razvije. Ja bih volela da im pomognem ali ne bilo kako. Hoću da im pomognem pričajući “njihovim jezikom”. Ja razumem njihove strahove ali i njihove želje i potrebe. Tako sam došla na ideju Blue Room-a i odlične primene chat terapije koja zaista može mnogo da poboljša kvalitet njihovog života. Ovaj pristup otklanja sve osnovne prepreke koje su njima važne i zbog kojih se nikada ne bi javili za pomoć terapijom licem-u-lice, audio ili video pozivom.

Ne smatram da ovo treba da bude konačno rešenje ali chat terapija može biti ključ za otvaranje velikih vrata ka nekom drugom vidu terapije koji može biti mnogo delotvorniji. Taj prelaz može i ne mora da se desi. U mojoj praksi će zauvek to biti odluka koju klijent sam donosi po svojoj želji. Čak i da nikada ne odluče da odu dalje od chat terapije, svakako je i to veći pomak nego da nikada nisu dobili nikakav vid pomoći.

Poenta ove moje ideje jeste u osnovi “ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se”. Ako već provode toliko vremena “ispred ekrana” zašto ne bi pokušali da bar deo tog vremena pretvorimo u nešto što im može promeniti život na bolje. Kao veliki optimista, daću sebi za parvo da pomislim da možda baš na ovaj način, koliko god bio kontradiktoran, možemo mnogo delotvornije da ih “vratimo” u realan život i odnose licem-u-lice.

Tagovi

Nema komentara

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *