Čitajući stotine članaka na trenutno aktuelnu temu silovanja i seksualnog nasilja, iz dana u dan se u meni budilo nešto što sam zaboravila i da postoji. Namerno kažem zaboravila a ne potisnula jer je ta moja trauma odavno razrešena. Posmatrajući i analizirajuči sebe u ovih desetak dana, ali isto tako i analizirajući komentare ljudi na ovu temu, došla sam do nekoliko zakjlučaka koje želim da podelim jer smatram da u mnogome mogu biti korisni i žrtvama ali i komentatorima.

Ja sam žrtva seksualnog nasilja.

Imala sam 15 godina. Bila sam prva godina srednje medicinske škole. Nakon časova sam sa par drugarica otišla u kafić u blizini škole da popijemo pivo. Nakon nekog vremena sam pošla kući i drugarica mi je pozvala taxi. (Sve se dešava u po’ bela dana).

Usput sam razgovarala s taksistom kao što to obično i radim. U jednom trenutku, vidim da taksista ne skreće u moju ulicu već nastavlja dalje. Pitam zašto nismo skrenuli tu, na šta dobijam odgovor da ne može tu da skrene i da će se okrenuti na sledećem skretanju. Ništa mi ovde ne izgleda čudno još uvek jer usput mi taksista priča kako je on baš dobar prijatelj sa drugaricom koja je zvala taksi (što se kasnije ispostavilo da nije bila istina). Prolazimo i sledeće skretanje, ja ponovo pitam šta se dešava i dobijam odgovor da se ništa ne sekiram, gasi taksimetar, kao da mi dokaže svoje dobre namere/prijateljstvo ili šta god, i da se samo malo vozimo. Ovde već ozbiljno shvatam da imam problem.

Živela sam blizu jednog od izlaza iz grada, tako da smo u ovom trenutku mi već van naseljenog mesta. Počinjem da molim čoveka da me vrati kući, da stane, da me pusti da izađem… On na to sve reaguje mirno i ponavlja kako ne treba da brinem ni o čemu i kako će sve biti u redu. U jednom trenutku okreće auto i staje pored puta. Kilometrima okolo žive duše nema, čak ni saobraćaja. Ne prestajem da plačem i da ga molim da me pusti. Sada više ništa ne priča, otkopčava šlic, uzima moju ruku i silom je koristi kako bi se „samozadovoljio“. I dalje plačem i molim i pokušavam da se nekako izvučem ali shvatam da baš ništa ne mogu da uradim.

Kako bih to slikovito objasnila, čovek ima oko 50 godina, preliva se preko onog sedišta od debljine a ja imam jedva 45kg. On jednom rukom apsolutno lagano uspeva da me drži pored sebe i na sebi. Ne sećam se njegovog lica jer sam stalno okretala glavu i gledala napolje kroz prozor ali jedino čega se sećam je da je jako teško disao. Kao da se guši. Kad je konačno završio, pustio mi je ruku a ja sam se samo nabila u ćošak auta i „pravila se mrtva“.

Obukao se, upalio auto, dovezao me ispred zgrade bez i jedne reči usput, da bi mi na kraju samo rekao: Pazi šta pričaš. Znam gde živiš, gde ideš u školu. Nemoj da ti padne na pamet… gde sam ga ja prekinula i rekla – Neće. Kunem se!

I nije.

Moja majka je odmah primetila da nešto nije u redu sa mnom i danima me je molila da joj kažem šta se dešava. Nakon nekog vremena sam joj rekla. Ona je rekla mom ocu. Svi su me molili da kažem koji je taksi u pitanju, kako izgleda čovek itd. Svi su želeli da ga nađu ali ja nisam rekla. Da, strah je toliki. Stid je još veći.

Godinama nakon toga nisam smela da uđem u bilo koji taxi, čak ni u pratnji još ljudi. Godinama. A još mnogo više godina mi je trebalo da uđem sama.

Žašto sada ovo radim?

Zato što sam slušajući priče ovih hrabrih devojaka, shvatila i naučila nešto što tada nisam znala ali ni mnogo godina kasnije.

Nije samo silovanje silovanje.

Koliko god vam ovo zvučalo glupo i nemoguće da neko može da ne zna, evo ja da vam kažem, moguće je. Ja sam smatrala da nemam prava tj. da nemam za šta da prijavim tog čoveka jer me nije silovao. To što je on radio ja nisam umela ni da definišem. A da budem baš mnogo iskrena sada, osim svom terapeutu, nikada i nikome ovako detaljno to nisam ni opisala. I samo taj jedan put bio je smrtonosto pretežak. Tu količinu stida ne može da pojmi niko ko to nije doživeo.

Samo razmislite da nekome treba da detaljno ispričate i najlepši seksualni odnos, koliko vam dođe neprijatno. Čak može biti vulgarno i nekulturno govoriti o tome. To je intima koja je s razlogom intima. A onda zamislite kako izgleda kad potpuno neprijatnu seksualnu situaciju (da je tako najblaže nazovem) treba da nekome ispričate.

Kao terapeut, danas ovde mogu da dodam da je to izgovaranje na glas dodatno bolno jer ga ponovo doživljavate a s druge strane, tek tada kod nekih žrtava postaje realno. Mehanizmi odbrane se lepo potrude da vas zaštite, najčešće poricanjem. Onog trenutka kad to izgovorite, više nema poricanja. I ako mislite da ste time rešili problem, i da je tu kraj, ljuto se varate. Agonije tek tada počinje i traje… Verovali ili ne, tu agoniju stvarate upravo vi! Svi vi koji imate pitanja „Zašto sada“ i komentare „Sama je tražila jer je…“. Svaki put kad izgovorite nešto tako, nastavljate torturu.

Zašto je nekome potrebno i 10 godina (nekima i ceo život ne bude dovoljan) da se odluči da progovori?

Dok je ćutala, borila se sama sa sobom. Kad progovori, bori se sa svima vama. Svaki dan i u svakom trenutku. A najveća ironija je što ona ne treba da se bori!!! Da su ljudi stvarno ljudi, trebalo bi da se bori nasilnik a ne ona. Trebalo bi da njemu bude loše a ne njoj! Da li razumete kolika je sama po sebi nepravda što joj se uopšte desilo to a kolika je tek, što umesto da se ispravlja čini se još većom!?

Žrtva je kriva zbog… / Sama je to želela…

Fascinirana sam bila brojem komentara ljudi koji nalaze hiljadu i jedan razlog da okrive žrtvu. Kako se obukla, kako se ponaša, čime se bavi… U mom slucaju sam sigurna da će gomila ljudi reći „aha, ona posle škole pije alkohol u po’ bela dana. Ide u medicinsku školu, znamo kakve su one. Mnogo mi je ona naivna, čedna, zlatna…“.

Pa šta?

Da li vi razumete da sve i da sam ja, ili bilo koja žrtva, čak i svesno tražila seksualni odnos od čoveka koji je od mene stariji 40 godina, a ja sam u tom trenutku još uvek nezrelo dete ili tinejdžer, taj isti čovek bi trebalo da meni kaže NE! Jer je on zdrav, odrastao i zreo čovek koji treba da zna bolje od mene. Posebno da ne zalazim u situaciju gde ja kažem NE, plačem i molim a on silom nastavlja. Toliko je pogrešno na mnogo različitih nivoa.

Čime je ucenjena? / Zašto se vraćala?

Prvo bih pokušala da vam objasnim kako su baš ta deca u Aleksićevoj školi, najverovatnije razmišljala i kako to da roditelji nisu znali. To su deca koje roditelji šalju u njegovu školu sa nekih 6-7 godina. Šalju ih tamo upravo zbog njegove strogoće i njegovih pedagoških metoda za koje su svi znali. U početku se dešava to da vam dete dođe kući i kaže „neću da idem više tamo u školu, taj čika viče na mene, tera me da se umivam, da čitam, kažnjava me kad sam neposlušna“. Vi kao roditelj koji je baš iz tih razloga poslao dete tamo, svaki put kažete detetu da to tako treba, da taj čika radi baš tako kako treba, bićeš mu zahvalna jednog dana, mi njemu verujemo, on zna stvari koje mi ne znamo, on ume da te nauči nečemu što mi nismo znali…

Onda prolaze godine, vi vidite da vam je dete recimo tužno, povučeno (ovo uzimam kao primer roditelja koji primećuju da s detetom nešto nije u redu), pitate šta je, ono vam kaže opet da ga taj čika muči i radi nešto što njemu ne prija ali pošto vi znate da je Mika strog, vi to opet pripišete tome i tako polako naučite svoje dete da apsolutno veruje tom čoveku u sve šta on radi a posebno ga naučite da je upravo bol, trpljenje, poniženje i sve to što ono oseća godinama, baš to što treba i mora da nauči, savlada, jer tako se postaje čovek. Da je teško, ali takav je život.

Onda ste došli u fazu, kada dete više vama ništa ne govori i ne žali se i prihvata da to sve tako treba. Sad ću još jednu veliku istinu da vam otkrijem. On tek tada počinje da radi sve ono za šta je danas osumnjičen. Zašto ovo ovako naglašavam? Upravo zbog svih onih roditelja koji nisu znali i pitaju se kako nisu znali. Naravno da vi kao roditelj ne bi vratili dete u školu da vam ono kaže da ga nastavnik dodiruje po telu ili ga tera da se skida golo pred njim ili drugom decom. Zato to i ide ovakvim tokom, gde vi steknete utisak da se dete žali na stvari koje su „opravdane“ ili „prihvatljive“ kao pedagoške metode. Ovo ne znači da je dete glupo pa ne zna. Dete uči iz iskustva. Pored svog, uči i od ostale dece. Sve one su videle da ih on odvodi u zasebnu prostoriju i da one ne izlaze srećne iz nje. Ali su isto tako videle da sve one ćute. Kao što moraju da se umivaju kad ne urade domaći ili da pročitaju jednu knjigu nedeljno, e isto tako moraju i jednom nedeljno da rade šta god on kaže u toj odvojenoj prostoriji i da o tome ćute. I šta su naučile time jedna od druge? Da je to normalno i da je to samo još jedna u nizu stvari koje treba da trpe. Da je to deo škole. To ih nije naučio samo Mika, već i roditelji i vršnjaci ali i svi vi koji imate obraza da ih danas pitate zašto su se vraćale.

S druge strane, koja nije vezana za konkretan slučaj, zašto ja danas koristim taxi? Zašto bi se devojčica koja je silovana u školskom dvorištu vratila u školu? Da li pomislite nekada koliko je užasno i besmisleno vaše pitanje? Da li žrtva nakon silovanja treba da se ubije ili da na bilo koji drugi način odustane od života? Od normalnog života?

Svim ovim devojčicama treba orden da se da UPRAVO zato što su nastavile da se bore i da nekako nađu način da nastave sa životom. Orden i poštovanje što nisu odustale! Jer nažalost, mnogo je veći broj onih koje jesu.

Šta ako devojka laže?

Vaši komentari su javna reč. To nije samo i isključivo vaša reč protiv Milene ili Ive. To je vaša reč koju čuju SVE žrtve nasilja! To je vaša reč protiv svih njih! Sve i da Milena laže, vaši komentari govore svim žrtvama da ćute jer možda i njima nećete verovati. Možda ćete i njih terati da “u sitna crevca” prožive iznova i iznova sve šta su već doživele i doživljavaju svaki dan. Zamislite koliko je već nepravedno što su doživele nasilje i trpe posledice i psihičke i fizičke, da kad bi trebalo da se dođe do neke pravde vi ih još terate da se bore za nju? Da se pravdaju?

A šta i da zamislimo da se ispostavi da laže? To je njen minus a ne vaš. To što ćete vi ispasti lakoverni u toj situaciji je mnogo manje zlo nego ovo koje nanosite ako govori istinu. Ako vam je baš toliko stalo do ponosa, onda se bar potrudite da on čini štetu samo vama. To je vaš izbor i vaša odgovornost.

Tek sam u ovoj nedelji shvatila još jednu stvar. Kad ljudi kažu

Još zamisli… on ima ćerku.“

Nekako sam to do danas shvatala u smislu „Kako čovek koji ima žensko dete može da uradi tako nešto?“ Zar mu ne padne na pamet da bi neko to mogao da uradi njegovoj ćerki? Milena me je svojim postupkom usmerila i na drugu stranu, možda još strašniju, koja ovde može biti upitna. Šta ako on to radi i svojoj ćerki? Milena i Iva su ovo uradile kad su shvatile da taj čovek to radi i drugim, novim devojčicama. Ako nisu mogle sebi da pomognu tada, predivno je koliko nesebično žele da pomognu nekoj novoj devojčici koja ne može sama da se spasi. Koja verovatno ni ne zna šta joj se dešava i da li je to nešto normalno, što treba i mora da nauči jer je takav život i tako treba.

Ovo je bila jedna od poslednjih kapi koja je meni rekla – zašto baš sada da ja kažem. Ja „svog“ nasilnika nažalost ne mogu da nađem i nisam uspela da spasim još ko zna koliko devojaka koje su možda i mnogo gore prošle od mene. Zato što sam ćutala baš do sada.

Ono što sada mogu jeste da pomognem svojim klijentima i na ovaj način, pored psihoterapije. Mogu svojim primerom da ih ohrabrim, da im kažem da ih razumem i više nego što možda misle. Da im pokažem da im se to nije desilo zato što su nekim svojim gestom ili bilo čime „tražile to“ ili „zaslužile“. Da im pokažem da to nešto može da stane, da se završi. Da mogu da imaju normalan i srećan život. I na kraju, da mogu da pomognu hiljadama drugih devojčica da se njima to nikada ne desi.

Ni meni, niti jednoj žrtvi nasilja ne treba da nas neko žali, kao ni da nas neko osuđuje. Još manje da ti kažu „ma nema ništa od toga, bolje ćuti i zaboravi“. Treba mi da znam da nisam kriva i da nisam zaslužila to. Treba mi da osvane dan kad ću, i ja i sve žrtve, imati lepši život i mirniju psihu od onoga ko je tu bol svesno naneo, jer živimo u svetu gde je realnost upravo suprotna.

Stalno čujem i primedbe na to zašto se ovako dugo i ovako često priča sada o ovome. Evo baš zbog mene! …i još ko zna koliko devojaka poput mene. Da se izveštavalo jedan dan, ništa od ovoga ne bih ni shvatila ni imala potrebu da podelim ili pokušam da nešto uradim. U ovih desetak dana, meni se odigrao ceo proces. Smenjivale su mi se emocije. Tuga, bes, nemoć, strah… Svaki dan sam temeljno analizirala šta je, kako i zašto u meni izazvalo sve to, a onda su na kraju došle ideje i nada da možda mogu nešto da uradim. Da pomognem. Treba jos mnogo duže da se priča o ovome.

Slušam i svoje klijente sa kojima iznova preživljavam njihove traume, njihove strahove koji su nažalost možda i veći sada a sve to zahvaljujući svim tim užasno nepromišljenim komentarima. Ono što je porazavajuće je što to nisu samo komentari na društvenim mrežama. Oni su odraz mentaliteta koji se generacijama prenosi. To je naša realnost. Hoću da verujem da je baš ovo trenutak koji će promeniti tok. Prekinuti lanac. Ili bar pokušati da ga oslabi ili umanji.

Za kraj, želim lično da se zahvalim Mileni. Hvala ti.

Do ove poslednje izjave koju sam pročitala i koja je zaista bila okidač da sve ovo kažem, osećala sam samo tugu i bespomoćnost. Bilo mi je žao. Želela sam da pomognem a opet sam znala da nemam nikakvu moć da to uradim. Ali onda sam pročitala: „Ja sam pi*ko, Milena!“ Ova rečenica mi je u istom trenutku izmamila osmeh i prvi put sam za ovih desetak dana, videla jaku pobednicu. Pobednicu nad samom sobom. Odjednom sam bila srećna zbog nje. Više nisam imala poriv da joj pomognem već da hrabro stanem pored nje, da je podržim i kažem:

Ja sam pi*ko, Jovana.

Tags

2 Responses

  1. Hvala divna osobo. Danas sam čitala ispovesti nekih mladića iz Afrike, koji su prošli slična strašna iskustva kao deca ili mladi ljudi. Nije od presudne važnosti to što su ovde, po trenutnim saznanjima, žrtve bile devojčice. Meni su realno sva ta deca bila žrtve jer sumnjam da će i dečaci koji su bili tu pored a nisu znali ili mogli da pomognu svojim drugaricama, sada mirno moći da spavaju. Strašan je život i njegove zamke. Strašno je balansiranje svesnih roditelja, kada znaš da postoje ovakve stvari, da su stvarne i da se baš ovog trenutka negde nekome to isto dešava, između toga da decu samo upozoriš ili ih prestraviš time kako i fine čike mogu da budu opasne. Svima nama čija je empatija probuđena svim ovim strašnim pričama, Vaš tekst je oslonac za uskovitlane misli. A devojkama želim da zauvek na ovaj svoj korak budu ponosne, zaista nisu istupile da sebe odbrane već te neke nove, poznate i nepoznate devojčice koje su posle njih nedužne bile pripremane za nove užase.

    • Hvala Biljana za ovako lep komentar. Apsolutno se slažem s Vama da ovo nije problem samo tih devojčica već sve dece koja su indirektno “učestvovala”. Moja primarna namera ustvari i nije bila da se osvrnem na konkretnu situaciju u Aleksićevoj školi nego da samo iskoristim taj primer (kao i svoj lični) da ukažem na štetu koju nanose vrlo opasne izjave i komentari na mnogo širi broj žrtava na drugim mestima. Bojim se da ima mnogo više Aleksića svuda oko nas, samo ih na žalost ne vidimo. A i kada ih vidimo, ćutanjem ih štitimo. S druge strane, apsolutno razumem svakoga ko nema hrabrosti da progovori, a za to su upravo zaslužni ti komentari i pitanja. Svašta tu nešto treba i mora da se menja ali ono što sam sigurna da svi možemo je da se potrudimo da ako nekome ne možemo da pomognemo, bar da mu ne odmažemo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *